"na vidnom mestu označiti da je u pitanju izdanje na „hrvatskom, bosanskom, bošnjačkom, ili sva tri jezika istovremeno“." koji su to jezici? zar treba zvanično da priznamo političke jezike koje ne priznaju lingvisti?
"...stavši iza svoje ignorisane i omalovažene Akademije nauka i umetnosti, u tvrdnji da srpski jezik ima jedno pismo..." zanimljiv stav, baš čudno što je ignorisana i omalovažena...a da dubrovačka književnost je hrvatska - na hrvatskom jeziku...pa se posle čudimo što predvođeni takvim mozgovima nestajemo
SVAKAKO TREBA BITI ZA ĆIRILICU, A NE PROTIV LATINICE

Dobar tekst, možda malo predugačak. Pojedini navodi su mogli biti preskočeni, ali to je stvar ukusa.

Poenta je vrlo jednostavna i surova: narod koji ne čuva svoju kulturu i tradiciju propada, nestaje.

I jedan komentar aktuelnog stanja u srpskoj kulturi: dok je resorni ministar čovek koji je političku karijeru gradio unutar anacionalnih stranaka kao što su jul i g17, srpska kultura može da očekuje samo najgore. Najveća kritika (možda je osuda prikladnija reč) Tadiću na sastavu Vlade (za šta je sigurno lično odgovoran) je što je resor kulture, i još važnije obrazovanja, dao ljudima na čiji rad ne može direktno da utiče.

Sve stoji. Jedino što je nerealno da se od sadašnjih vlasti očekuje da brane srpstvo i ćirilicu, a upravo su one instrument svih tih nevladnika i srboždera, zadužene da svojim (ne)delovanjem istrebe srpski jezik, kulturu, i na kraju narod.

Ovaj tekst bi trebalo da bude platforma za odbranu nacije i jezika neke nove vlasti. Dotad, govorimo srpski - pišimo ćirilicom.

Fakati su da "vise puta ponovljena laz postaje istina" nije izreka, vec moto pod kojim je Goebels,
Hitlerov ministar za propagandu, i notorna lazovcina, propagirao monstruozne nacisticke ideje. Kad vec govorimo o nepismenosti, onda treba obratiti paznju na fakate, a ne definisati nesto kao izreku kad to ona nije. Inace narod koji cita postaje jos gluplji. Smrt fasizmu i kvislinzima!

@Marko Gajić. Da, upotreba infinitiva je neskladna i nelogicna, narocito kada postoje glagolska vremena. Uostalom, tako se govori, bar u Srbiji.

Jedino "bolje razumevanje" se odnosi na one koji NEĆE da nauče tih petnaestak različitih znakova.Jugoslovenska Radio Televizija je pukla na ćiriličnom titlu jednog filma iako su bar formalno Hrvati u školi učili to pismo.Ako su i učili, pravili su se da ga ne znaju.Uvek.Za razliku od pragmatičnih Slovenaca koji su krajem osamdesetih većinu svojih reklama za srpsko tržište počeli da prave na ćirilici (bilo je tu i nekih kulturoloških nepodopština ali to nije tema...).Učinilo im se da Srbi misle ozbiljno pa su se i oni tome prilagodili.
Dakle, mi se odričemo svog ćiriličnog pisma da se Hrvati i ostali u Srbiji ne bi osećali kao stranci.Predivno.Tako tolerantno...Do ludila.Do ludila da se na nekim internet sajtovima sa otprilike ovakvim obrazloženjem ćirilica ZABRANjUJE i automatski, ugrađenim skriptovima preslovljava.
To samo našim evrotitoističkim mutantima može da padne na pamet.
I da, latinicu u rauzličitim varijantama pišem na četiri jezika:engleskom, nemačkom, italijanskom i francuskom...a ako računamo i ove lokalne instant jezičke otimačine i na više...
Srpski pišem srpski.Ali to sam verovatno samo ja...neobrazovani, zaostali, evrofobični...itd...Srbin.
Oni kojima je sve srpsko strano a europsko baš onako...cool, extra, loodilo...verovatno znaju bolje.
Ipak, čini mi se da nije ćirilica aut.U autu je pamet dobrog dela onoga što se danas formalno zove Srbima.

Odavno se čudim i nikko da se načudim kakav smo mi Srbi suštinski promašen istorijski projekat (naravno, ne sa tačke gledišta metaistorije). U 18. i 19. veku austrijske vlasti su na prostoru Karlovačke mitropolije nekoliko puta pokušavale da nam nametnu latinicu kao sredstvo odvajanja od Rusije i budućeg pokatoličenja (uzgred, povika na Vuka zbog uvođenja „šokačke jote“ bila je motivisana tim strahom), protiv čega smo se tad grčevito borili – a svo to vreme bosanski franjevci svoje knjige normalno štampaju i ćirilicom. Ali pojavi se ilirska ideologija, rođakanje sa Hrvatima (a tad se Hrvatima nije smatrao ogroman deo Šokaca, dalmatinaca, Bošnjaka katolika, Bunjevaca...), glupiranje sa jugoslovenstvom, dobrovoljno latiničarenje... Krajem 19. veka, kad su ovi prostori bili politički povezani sa zagrebačkim saborom, često dolazi do nasilnog nametanja latiničnih udžbenika i „hrvatskog“ jezika, čak i u karlovačkoj gimnaziji, što je takođe izazivalo srpski gnev (naravno, i tada je postojalo ono što danas zovemo „Druga Srbija“, tj. potreba za maskiranjem u tuđe uniforme, što je na kraju uvek dovodilo do menjanja identiteta!), zatim nasilno madžarenje... E, a potom dolazi velikojugoslovenski projekat sa svojom ideologijom kompilacija i kompromisa: čuvena je ideja da svi pišu latinicom, ali ekavskim izgovorom, što kod Hrvata nije, naravno, dalo nikakve trajne rezultate, ali kod nas jeste. Kakve smo mi to budale kad sad dobrovoljno prihvatamo ono što nam je ranije nasilno nametano? Kakva je to samoubilačka potreba?

Kuku meni, "ćirilica je out" (dodao bih još - "out, je.ote", da proste čitaoci, kad već trabunjamo na "eUropsko-beogradskom", da slika bude kompletna). Ćirilica je pre latinice stigla u svemir, ako ćemo o tehnologiji. Ako ćemo o kulturi, ne vidim u čemu je kultura npr. Švajcarske ili Norveške - koje jesu Evropa, u bilo čemu značajnija od srpske - koja to, makar po komentaru, nije, te treba da idemo tamo da vidimo šta je "prava kultura".

I da bi se naučio rad na kompjuteru, prvo treba znati sopstveni jezik. Engleski - sjajno, odlično ga znam, ali moja majka priča srpski - to je jedini jezik koji sam od nje mogao čuti. Jel to neko traži da se odreknem majke i njenog pisma i jezika, a u ime Evrope? U tom slučaju, uzmite vi vašu Evropu, meni je moja majka bolja.

Znate, jako je teško ubediti nekoga da dozvoli da mu se izvade oči, a da mu se zauzvrat ugrade najsavršenije infracrvene kamere. Možda su zrikave, buljave, možda im ni boja nije baš prelepa, ali nekako su moje, prosto sam vezan za njih.

Ne verujem da neko može razumeti tuđu kulturu, jezik, istoriju... ako makar malo ne poznaje svoju. Šta bi meni značila bilo kakva informacija o Trafalgaru, ako ne znam ništa o Čegru? Ali dobro - očigledno je da posle toliko izgubljenih bitaka, sad gubimo i rat - slažem se da smo sto godina rušili svoje, da bi dizali tuđe. Posledice su očigledne i bolne za nas Srbe.

Nekada su formalno zabranjivali ćirilicu (Austrougarska, NdH). Onda su promenili taktiku pa je samo jedna fabrika u državi pravila pisaće mašine a najjugoslovenskija ustanova (JNA) je koristila latinicu.(PraviloSlužbe?). Sada se vodi kampanja blaćenja i ocrnjivanja. I nema odgovora države srpskog naroda. Zašto? Zato što srpski narod nema državu.

Kada sam video naslov teksta, u svakom slučaju sam pomislio da ćete govoriti o nepismenosti kao opštoj pojavi kod nas, funkcionalnoj i gramatičkoj, a ne samo insistirati na problemu pisanja latinicom u Srbiji. Ovaj problem jeste problem tradicije i nacije, ali je mali u odnosu na ono KAKO i ŠTA naš narod, obrazovan i neobrazovan, piše, i koliko čita. Čak i neki studenti jezika ne znaju da se "sa mnom" piše odvojeno (govorim iz iskustva), a o tekstovima na raznim internet forumima, TV oglasima i SMS porukama nema potrebe ni govoriti. Da li postoji bilo kakvo opravdanje za državu koja je "insistirala" da svi studiraju u Titovo vreme, hvalila se kako opismenjuje starije i kako nam je sjajno školstvo. A danas se ispostavlja da su nam i osnovci i srednjoškolci, kao i odrasli i stari- prosto nepismeni. Pisali ćirilicom ili latinicom.

Na osnovu čega zaključuješ da Gorčin Stojanović ili Biljana Srbljanović privatno koriste češće latinicu nego ćirilicu?
Šta uopšte predstavlja "bolji deo" Srbije? Gotovo sve što si rekao vrišti od količine uvreda.

DŽirlo narod i koka-kola kid


U POSLeDNjOJ sekvenci filma "Oficir i džentlmen" glavni dasa, Ričard Gir, upada u kokošinjac, pardon, u neku fabriku gde mu draga vredno obavlja poslove i radne zadatke sa još sijaset drugih paćenica. On, Ričard Gir, picnut u besprekornu uniformu za svečane akademije i komemorativne sednice, prelazi dva i po kilometara fabričke hale praćen užagrenim očima nekih 1.736 radnica, zatim uzima u naručje dragu mu, nosi je napolje i konačno baca u auto, onda odlaze, sunce zalazi i te fore... Hepi end je toliko hepi da mi se i sad plače kad se setim. Što sam se ja setio nikom ništa, ali su se pre mene setili i - džirlo.
Šta ili ko je to ili taj, ta džirlo - to je misterija. Zvuči kao, na primer - kurbla. Šta je- da je, tim imenom počinju i završavaju se brojni propagandni spotovi na TV-u u kojima se nudi sve, od aparata za sušenje noktiju, za dame koje ne vole da duvaju, do svetlećih jo-jo ili mehaničkih četkica-vibratora za zube za celu familiju. Na početku spota nas prvo isprepadne jednaa euforično izbezumljena, reklo bi se, ženska faca koja drekne: Za džirlo narod - džirlo proizvodi! Pored svih naših naroda i narodnosti samo nam je nedostajao i džirlo narod. No, džirlo nije samo narod, nisu ni samo proizvodi; zato i niko ne zna šta je to. Ali, vratimo se spotu. Obično se potrošaču nude artikli koji su mu potrebni kao treće oko u glavi, uz obavezan veštački ton najavljivača tih proizvoda. Na kraju nam jedna druga spodoba, našminkana kao iskusna prijateljica noći, zavereničkim glasom saopšti: Samo džirlo. Da, da, niko kao džirlo.
Videli smo kako je Ričard Gir hepiendom rešio intimnu dramu. Šta je uradio džirlo? DŽirlo je ukrao taj deo "Oficira i džentlmena", ali je podmladio aktere završnog čina drame i učinio još nekoliko neznatnih izmena. DŽirlo propagandisti su u tom svom ranom radu uzeli dečka od 12-13 godina, namazali mu kosu briljantinom i ostavili ga na BMX bicikl.

Nije korektno da se prenosi utakmica prekidaju propagadnim spotom taman kada počnemo da prepoznajemo igrače ili čekamo intoniranje himne. Izaziva kontraefekat. Možda koka-kola hoće da nas ubedi kako i utakmice postoje zbog nje, kako je iznad svega, pa čak, iznad same nje, koka-kole. Ima onaj stari vic u kome su Rusi slali rakete na Mesec i farbali ga u crveno. Ameri su to mirno gledali, a kada su Ruje završile posao, poslali su posadu s belom bojom da napiše koka-kola. Eh, šta je džirlo prema koka-koli. No, ko zna?

Hvala na razumevanju i strpljenju. Ovaj tekst je objavljen decembra 1990. godine u Privrednom pregledu. Autor teksta je Vlastimir Đ. Popović.
Pozdravljam vas od sveg srca. Hvala još jednom i svako dobro

9 sreda, 18 mart 2009 22:47 Marko Gajić
"Inspirativan tekst. Preterano potencira povezanost jezika i politike za moj ukus..." Moje je mišljenje da se nikako u Srbiji ovakvoj kakva je bila poslednjih 60 godina, do današnjeg dana, ne može prenaglasiti uticaj politike na srpski jezik! Sve bitno što se dešavalo u srpskom jeziku - njegovo ime, pravopis, pismo, sloboda lingvista da se bave njime, posrtali su neposredno su bili pod teškim uticajem politike i pod tim teškim bremenom posrnuli. Na sreću, srpski jezik se opet (bar u Srbiji!) zove kako se oduvek zvao, ali se pod uticajem politike i dalje rastače na kvazi-jezike u drugim državama. Stanje s pismom, ćirilicom, je najkrupnije, a još nerešeno pitanje.
Ovaj članak je jedan od veoma, veoma retkih koji se na suvisao način bavi ovim pitanjem od tolike važnosti.

Sve što piše pismom koje nije ćirilično, može da ugrozi naše zdravlje (deklaracije na svim proizvodima), bezbednost (znaci upozorenja), materijalnu sigurnost (računi, poreska rešenja) itd.
Zamislite nekog našeg „trapavog“ građanina koji u mekdonaldsovom restoranu naruči kafu, pogleda natpis na poklopcu „content is hot“, ne razume šta je napisano, a budući da je trapav, polije se vrelom tečnošću. E, taj naš građanin mogao bi da ih tuži zbog toga što nije na poklopcu pisalo srpski i ćirilicom „sadržaj je vruć“. Ova velika kompanija je već imala slične tužbe u raznim državama.
Šta bi se desilo ako bi 200 ili 300 naših građana koji ne govore strane jezike, a poštuju ustav svoje države i znaju ćirilicu, učinilo baš to.
Da bismo predupredili takvu zloupotrebu pravnog sistema, potrebna je samo jedna advokatska kancelarija da sastavi pismo i upozori pravne službe pomenutih i nepomenutih preduzeća na mogućnost ugrožavanja građana, usled nepoštovanja ustava i zakona.
Ne znamo kako bi preduzeća mogla da reaguju. Ne znamo ni da li bi se našlo 200, 300 građana koji ne znaju latinicu i engleski, ali znam da je žena u Kraljevu tužila grad zato što ju je ujeo pas lutalica i dob što ju je ujeo pas lutalica i dobila odštetu.
I pouzdano znam da je najveći problem u našim firmama upotreba ćirilice, upravo zato što zaposleni nisu stručnjaci za računare i umeju da kucaju samo ona slova koja vide na tastaturi ispred sebe.
U Srbiji postoji predstavništvo firme IBM, ali u svojoj ponudi nemaju srpsku ćiriličnu tastaturu za računare, iako je ta tastatura njihov proizvod.
IBM Serbian/Cyrillic Keyboard (Preferred Pro Full-size PS/2 Black) Mfr P/N 41A5067
Potražite je na internetu, pogledajte koliko košta, pitajte IBM da li može da vam je nabavi. Ako ne može, uvek možemo pisati njihovoj centrali. Mogli bismo im objasniti da imaju proizvod koji ne može da stigne do svojih potencijalnih kupaca.
Ljudi koji nisu svesni problema nisu nimalo krivi.Krivi su oni koji uviđaju, a čekaju da se desi čudo.